Madjar predsednik Srbije

Wednesday, 09 January 2008

Može li Mađar da bude predsednik Srbije ? ili Što bi ste se vi Srbi plašili Mađara kad se ja Slovak ne plašim? i Slovačka varijanta Što bi ste se vi Slovaci plašili Mađara kad se ja Vojvođanin ne plašim? Moram da priznam da sam ponosam što sam uspeo da ovu Kertesovu "duboku misao" preformulišem u svoju korist. Nikako nisam mogao da uklopim sebe ( Slovak ) i apel za glasanje Slovacima i Kertesovu poznatu rečenicu. Uvek sam se zaglavio sa tim da sam i sam Slovak. Dok mi nije SINULO, pa ja sam se na prošlom popisu stanovništva izjasnio kao Vojvođanin ( nekako su mi kroz glavu, dok sam ispunjavao rubriku o nacionalnosti, u deliću sekunde, prošli likovi kao što su Michal Spevak, Juraj Červenak, Jan Kolar - koci, Rastislav Struhar, KMM... sa kojima neću da budem ni u istoj prostoriji a kamoli u nečem tako intimnom kao što je pripadnost istom krdu narodu. ). Klasičan primer glasanja PROTIV.  I eto spasonosne formulacije. Sad mi je sinulo, a da ovi likovi ne izazivaju i kod drugih Slovaka istu reakciju? Što ima za posledicu da Slovaka u Vojvodini ima na popisu stanovništva sve manje? Sama činjenica da ovi... uhm... likovi forsiraju  na svom Slovačkom poreklu, uzrokuje opštu bežaniju od pripadanja nečem istom gde su i oni? Pozabaviću se tim kasnije.... nekad, možda, eventualno.... Elem, da se vratimo na Mađare, Slovake i predsednika Srbije. Ne znam za ostale sredine gde žive Slovaci ali u Petrovcu će ići malo teže da Slovaci glasaju za Mađara. Jer postoji glasna manjina ( i naravno tiha većina, koja ne talasa ni u čemu pa tako ni u razmišljanju svojom glavom ) koja čim se pomene reč Mađar, krenu sa drvljem i kamenjem po istim. U čemu je problem ? Kako ja vidim stvari, problem je u "izvoru informacija" o suživotu Slovaka i Mađara. A izvor nije ni lično iskustvo, niti neki primer iz bližeg okruženja, već "pričao mi deda, baba, komšija koji je živeo pod Mađarskom okupacijom..." . I činjenica da je o Mađarima pričano sa pogrešnom generacijom i pogrešnim ljudima.  Generacijom koja ne pamti Vojvodinu kao sastavni deo Austro-Ugarske, već pamti samo period okupacije u drugom svetskom ratu i Hortijev režim. I svima su se nekako urezale u pamćenje reči koje ama baš svaki predstavnik ove generacije priča o tome : - Morali smo u školi da učimo Mađarski ( a učitelj naravno Mađar, je stalno vikao Ako jedeš Mađarski hleb moraš da pričaš Mađarski jezik ), što sa vlašću (tadašnje) Jugoslavije nije bio slučaj, što ne znači da nije opet slučaj sa vlašću Srbije ( koja to moram priznati radi na finiji način, jednostavno ukine se izučavanje na jeziku nacionalnih manjina ako ima manje od xx đaka, ali zato mora postojati odelenje na srpskom jeziku ako ima i nekoliko đaka koji su Srpske nacionalnosti, u sredinama koje su pretežno manjinske ( ne Srpske ) koliko je to u principu isto sa Mađarskim hlebom i Mađarskim jezikom procenite sami ). .. Ah da, pričanje sa starim ljudima o prošlim vremenima.... Iz ko zna kakvog razloga voleo sam da pričam sa starim ljudima o prošlim vremenima i ja. Pamtim kako je to uglavnom počinjalo sa mojom babom. Ugledavši kod nje u ostavi džak soli ( alo, 50kg soli, ni manje ni više ), pitao sam je - a šta će ti baba toliko soli ? -Da imamo kad bude nestašica soli -??? a kad je nestašica soli ? - u ratu - u ratu nema soli ? - pamtim ja kako je so u ratu vredela više od zlata, jer je niko nema - a kako je to baba bilo u ratu.... i sedosmo na prag njene kuće, a priče o Nemcima, partizanima, kako mi je deda sa osamnaest godina poginuo na Sremskom frontu, kako ga niko nije mogao odgovoriti da ne ide u rat, čak ni činjenica da mu je žena trudna, kako nikad u životu nije video moju mamu ( umro u bolnici negde u Sremu od posledica ranjavanja nemačkom ručnom bombom u glavu), kako je baba bila u bolnici sa njim i gledala ga kako umire, a mama je imala samo 6 nedelja, kako je mojoj mami "krsna mama " ( žena koja nosi dete na krštenje u crkvu i predaje ga popu ) Nemica (dok je deda "vojevao" protiv Nemaca ), kako je Nemačkom vojniku koji je bežao od Rusa dala dedinu civilnu odeću a nemačku uniformu spalila u šporetu - i tako mu spasila život - jer čovek je čovek, kako joj je Nemica koja joj je krstila kćerku ostavila sve pokućstvo kad su ih "naši" terali iz rođenih kuća i rekla Anka ako se ikad vratim delićemo pola-pola, kako tu ženu nikad više nije videla... Nizale su se priče, jedna za drugom satima. Ja sam kao svaki klinac to upijao i zamišljao u svojoj glavi scene... i često sanjao kako me jure Nemci, a ja trčim najbrže što mogu, a oni su stalno sve bliže, sve bliže, sve bliže ..... AHH i probudim se iz košmara. Kad sam malo porasto a ljubopitljivost me nije napuštala, znao sam da zasednem sa drugim starim ljudima ( kojima nije smetalo što stalno nešto zapitkujem, a oni imaju vremena na pretek ) i pitam JERES, kakva je bila okupacija, zar su Mađari stvarno toliko loši i zli.... I verovali ili ne NIKAD nisam čuo priču koju je plasirala glasna manjina o Mađarima. U četiri oka kad niko ko bi mogao da vas optuži za mađarona nije mogao da čuje, pričale su se neke DRUGE priče o Mađarima. Kako su bili strogi ali pravični, kako su u Petrovcu "javni red i mir"  održavali dva policajca, sa perom na kapi i "bičikom" ( osušeni polni organ bika ) u rukama,  (za razliku od sada, kad policajaca u Petrovcu ima kao u omanjem garnizonu vojske a reda i mira ni od korova ), da su sudovi sudili "ni po babi ni po stričevima", da ste svo žito morali da prijavite vlastima, i prodate višak državi, ali su naglašavali da su vam Mađari uvek ostavili dovoljno za vašu porodicu a ostalo UREDNO PLATILI PRAVIM NOVCEM, a ne obveznicama i obećanjima... Za razliku od partizanske vlasti koja vam je uzela SVE, " pozametala palaš " i ako nisu bili zadovoljni, razrezali vam obavezu, koju nikako niste mogli da ispunite, već ste morali u susednim selima na crno da kupite letinu i predate je našoj " Narodnoj Vlasti"..... Uglavnom, ništa negativno o Mađarima i životu pod " Mađarskom čižmom ", ali sve izrečeno polu šapatom. Ali to se nije moglo čuti na pijaci niti u kafani. Tih ljudi uglavnom više nema, i njihova priča se ne čuje i nije zabeležena nigde... A udžbenike i istoriju pišu pobednici ( glasna i agresivna manjina ). Tu priču nisu čuli oni koji nisu PITALI tihe starce, koji su gledali svoja posla i ćutali. Zbog toga što sam pitao, ja se Mađara i Nemaca ne plašim, niti mrzim! Ali se zato plašim svake "lepe" reči iz Beograda, ne zato što mi je neko pričao o izneverenim obećanjima i diskriminaciji. Već iz iskustva sa svakom neiskrenom lepom rečju izgovorenu od bilo koga iz BEOGRADA.